Оно што нису успјели у куп-такмичењу 1974. године, Бањалучани су остварили 1988. године у борби за Куп Југославије. Финале, 11. маја 1988. године, играли су на стадиону ЈНА у Београду против Црвене звезде и тог 11. маја 1988. Фудбалски клуб Борац постигао је један од својих највећих успјеха. Тога дана Бањалучани су у финалу Купа Југославије, савладали Црвену звезду са 1:0!
A величанствени поход Бањалучана ка пехару побједника Купа започео је годину и пет дана раније, тачније 6. маја 1987, када је Борац у Дубици савладао Радник са 9:0. Потом су редом падали Козара из Градишке, јајачка Електробосна, Рудар из Приједора, Јединство из Бихаћа, требињски Леотар, Осијек, суботички Спартак, новосадска Војводина, Приштина и на крају Црвена звезда.
У том великом финалу Борац је био тотални аутсајдер, али на Стадиону ЈНA, пред 25 000 гледалаца, побиједило је јуначко крајишко срце. Направили су величанствен подвиг јер су били први клуб који је као друголигаш стигао до трофеја намијењеног побједнику Купа Југославије.
Тренутак одлуке десио се у 60. минуту. Ровити бек Стојан Малбашић, који и поред повреде није хтио да пропусти овај меч, одузео је лопту Драгиши Бинићу и стуштио се по десном крилу. Потом је сјајно проиграо Aмира Дургутовића, који је центрирао на другу стативу, преваривши истрчалог голмана Београђана Стевана Стојановића и штопера Миодрага Кривокапића. На правом мјесту нашао се Сенад Лупић, услиједио је трзај главом најбољег Борчевог стријелца и лопта се закопрцала у мрежи.
Услиједила је офанзива „црвено-бијелих“ и срамна одлука главног арбитра Блаже Зубера из Бачке Тополе, који је у 81. минуту досудио непостојећи пенал за Београђане. Један покрај другог били су Милорад Билбија и везиста Црвене звезде Горан Милојевић, који је, када је видио да му је лопта побјегла, одлучио да падне. Зубер је одмах показао на бијелу тачку, а Бањалучани су почели да протестују. Судија није промијенио одлуку, а лопту је у своје руке узео Драган Стојковић. Услиједио је његов лаган трк, али млак лоб ударац по средини гола. Чувар мреже Борца Слободан Каралић није се ни помјерио и лопта му је улетјела право у руке. Тако је правда побиједила, а Београђанима није помогла ни велика теренска иницијатива у финишу сусрета.
Сребрни пехар прво је прихватила рука капитена Дамира Шпице, а онда је он ишао од руке до руке: Слободана Каралића, Стојана Малбашића, Марија Матаје, Милорада Билбије, Звонка Липовца, Aмира Дургутовића, Божура Матејића, Суада Беширевића, Ненада Поповића, Сенада Лупића, Миле Шијаковића и Владице Лемића. На крају је стигао до тренера Хусније Фазлића и његовог помоћника Ненада Гавриловића, сви су га дотакли, пригрлили!
Тако ће се увијек у историји клуба памтити тај 11. мај 1988, али и дан касније, када је на тргу испред „Боске“, јунаке из Београда дочекало на десетине и десетине хиљада Бањалучана. Сви су били раздрагани и одушевљени, али и задивљени оним што је учинио Борац. Бањалука је свој Борац дочекала како му и приличи – величанствено!
